Поврх земље светло изван додира лебди -
У немом је селу изнад сваког крова.
Препелице криче у степском крају, негде,
Јаче, разговетно - због освита нова.
Нигде живе душе, нигде живљег кута...
Зеленкасти овас не миче се у сну.
Спава кобац мрки на хумчици крај пута,
Где га мутна роса лагано запљусну...
Али даљ већ светли... Сребрнасто-зелено
Светло ван додира шири зрачни вео,
И пара с ливада, хладна, мирисна, ено,
Испред зоре плови као тамјан бео.
1894.
Нема коментара:
Постави коментар