САД СУ НАМ ЗУБИ ОД ОСТАТАКА СВЕЋА
Напољу смрча, сива јела, покисли бор
и разговор под сеницом гостионице
што толико мирише на пиво
ујутру у висине облачносиве
онда се прозор отвара тако рано
шире се ко ваздух што раздвојен струји
руке које отварају прозор
на другој страни дана пада
сивкасто растужење
ти прашњавосиви сутони
што ишчезавају и опет се спуштају
с птичјим јатима и са маглама:
под нама град зоника Винета.
А затим ноћ
црна и као са шаком до чланка у води
тетурамо пред врата:
о те безбројне звезде
и црн прамен косе преко лица
босоноги по степеницама што шкрипе.
Разлепршани ноћни лептири:
расплашене ноћне ласте као слепи мишеви и
светлост луталице
и страшни медени језик угинулих мува.
Сада
усред пролећа на заласку
након много месеци:
отворена ташна
стара цигарета из Руе des dames
кесица соде бикарбоне
комад отврдла хлеба
у постељи отисак твога тела.
Нема коментара:
Постави коментар