Лепше су него домаће животиње,
и нежније,
без поверења, створене зато
да целог живота буду у бекству,
да се смрзавају у снегу
док се рађа јануарско сунце.
Понекад, на санкама, довозе их у село.
Главе висе наниже. У савршеној,
страшној лепоти почивају.
Деца се плаше овог призора
као да су зли дуси ту умешани, страшнији
од џинова у бајкама, па могу
да им униште живот. Жене
окрећу лица. Крв. Гранчица јеле.
То је њихова смрт.
Кад би могле, напустиле би ову земљу
и побегле на друге звезде,
где је дрвеће без броја и зиме блаже.
По усамљеним ливадама би ишле,
пасући по сребрној роси док месеци бледе.
Никада хучни ветар из шуме не би донео
мирис опасности.
Нема коментара:
Постави коментар