Застрашујуће близу
иза трнова жбуна крај плота
дигао се из ливада,
надувен,
у пурпуру осветника.
Мали и жут,
као благо огрешење,
чува он сад,
високо над слеменом,
кућу.
За прегршт сати
прође хиљаду година
љубави и кривице.
Нема коментара:
Постави коментар