Волим да идем преко плазина
и кроз трновите рашљике,
онуд где само ветар
пролази и више
нико.
Нико? Тако је било.
Сад чујем, застанем ли, на камењу
и у шиштању устукнулог грања
не само одјек
мога корака. И ти
идеш са мном.
Нема коментара:
Постави коментар