Све мање ме стаје напора да устанем.
То није знак среће.
Идем пред кућу и гледам спаљену траву,
на баштенским клупама и столицама не лежи роса,
зелено баштенско црево
није баштенско црево
о коме сам сањао.
Тад ми пада на памет
да сам заборавио да не мислим на тебе.
Твоје присуство кључа у мени
са старим брујањем.
Невоља Зенонове корњаче остаје ми
на петама.
Ти одлазиш, ја стојим,
удаљеност нимало не мења близину.
О себи самом падају ми на памет само
ствари које видим,
сваки угао, свака линија је ивица,
обала на којој то престаје.
Столови, боце, жбунови огрозда,
осушени миш,
приносим себе,
али не као усисну цев.
Крајњи ступањ је равнодушност
и њена енциклопедија,
летње јутро са мало уживања
у даљем читању Флоберовог "Бувара и Пекишеа".
Од тебе не долази ни писмо, ни дописница.
Поредим те са оним
што си рекла.
Ја преостајем, толико кратко
да сам недокажљив,
као излив крви брзо
нестао на прагу.
Нема коментара:
Постави коментар