Кад раскомадана беше
насред планинске косе
скотрља му се глава
деци за лопту.
Срце му узлете, запева
у крошњи са сеницама,
на ливади њихана ветром
зеленела му се коса.
У његовој крви
рибе су хватале рибе,
његове кости
белеле су звезде.
Само су ноћне птице,
позване на гозбу,
затекле место празно
и одлетеле гладне.
Нема коментара:
Постави коментар