Кунићи пред редовима вожње
у провинцији, слушајући
у отрцаној ресторацији како
вагони трескају један о други,
пси лају, док гвожђе
рђа, жене плачу не само
у јесен, завршна светла
журно нестају иза кривина
увек и сада: зашто овде,
откуд баш ја? Колико дуго, дуго
мора човек чекати, док
не сазна да је чекање
вожња, а вожња
боравак?
Нема коментара:
Постави коментар