Од лажи и залудности, од пустих теревенки
Побегог ја, усамљен, у поља мога краја,
Да ступим као намерник под зклон шумских сенки,
У ону дубраву што век са веком спаја.
Изнурен жегом опаком, ја сад на путу стојим
И влагу шумског ветра упијам животворну...
О, завичају, врати ми све у данима мојим -
Младост, блесак очију, срчаност непокорну!
Заборав мени не узе од твога краса ништа.
Твој свет ја благосиљам, то видиш, чиста срца...
Поносне моћи остатак из моје душе врца,
За љубав овог драгог очинског пепелишта.
1890.
Нема коментара:
Постави коментар