Заудара промрзлим задахом
туга новорођеног дана, таразграната тешка граната
звана људска болна патња
разасута по ливадама и
алугама, док музика скрива
мисао - да живот је ништа...
И капале су капи бодљикаве
кише из сваког тромог корака
слепих свелих ружа у оне
доконе крваве сате устајалих
речи од којих једва сване...
И разлистали умори опет онде
пустоше разбијено светлуцање
искре и као да ветар стреса тај
бесконачни издисај оног немог
мрачног неба над тромим нама...
И без речи и гласа пламте ту
светови идеја и горки цветови
тихи у обамрлом погледу оног
гадног уништења или понижења...
Зборник "Кипријанов кладенац", Бајина Башта 2015.
Нема коментара:
Постави коментар