Јадни мој одрани језиче,
колико си пута био танко уже
којим сам се спасао,
сламка,
огртач зими,
вода у пустињи
и насушни хлеб.
Ти почетку слутњи,
прва топлото радости,
артикулацијо мога страха
и понекад друже на кривим стазама -
Хајде да мирно пасемо
као два стара војничка коња
бок уз бок, ово и оно
остаје да још испричамо.
Нема коментара:
Постави коментар