Постојим на дну степеништа безбрижно и
На своју руку и тешко подносим условљену
Тугу у грумену заборављеног пепела и
Препознајем заспалу искру и сенку у захтевном
Залету и заплету, ту где осећам како време
Стопалима мојим трне и како тече, то оглодано
Крило галеба у гвозденим чељустима зиме и
Начас као да станем пре него што провирим у
Бескрај недозрелих снова и брже намамим
Ведрину као немирни вир насред воде и тек
Помилујем глатким дланом шапат и присутност
Још једне сувишне зебње у пламену склупчаном
Кроз умесне тишине и раскрилим огледало
Душе као двери жуте и опет сећањем шетам
Кроз корење неприметно што стане да клија
У свитања одсутног јануара, тебе и мене...
Зборник "Гарави сокак", Инђија 2016.
Нема коментара:
Постави коментар