Устани и завапи, народе ове земље,
што ти је патња судбина без престанка!
Изведи пред суд небо, празни суд,
и Сунце, које безобзирно расипа гасна испарења,
устани и осуди их, напиши
"пресуда" на лист и запечати својим рукама
које су црње од свег напора,
И док се сурваваш, своје најтише цвиљење,
своју најслабију слабост,
своју побуну гутајући као сузе,
вичи онамо, вичи, вичи,
јер није истина да иза Сиријуса
чека само безодјечни понор. Вичи,
док одговор не дође, док те не чују
они тамо што, како се прича,
ходе под безноћном светлошћу.
Није истина да све постоји само зато
да пропадне. Није истина
да нас нико не би заволео кад би нас нашао -
и да се нико не би сагао
да ублажи невољу коју трпимо.
Нема коментара:
Постави коментар