четвртак, 26. октобар 2017.

Ханелора Валенцак

Врати се опет кући, скини печат са врата.
Зими човек мора становати у свом дому.
Сад ваља да обавиш посао који си преко лета
пропустио: мада си могао да га одложиш,
ниси га се и решио.
Нико за тебе није испразнио крчаг,
нико за тебе није дигао камен
и пепео у огњишту је хладан, ал` нико га није склонио.
Шта ти сад вреди бекство? Шта ти вреди опијеност?
Ливада је процвала, у кући се гнезди прашина.
То је још иста кућа и исто је огњиште,
још стара песма и стара судбина:
Ко жели нову ватру, мора однети пепео,
ко жели свежу воду, мора испразнити крчаг
и ко би да дигне камен, мора бити трезан,
пашће му иначе из руке.
Кад све буде обављено, можда ћеш бити
пун нове храбрости за дугу зиму пред собом.
Можда ћеш и плачући стајати поред ватре
и још зепсти. Али  и једно и друго биће добро.