Топло је и тамно сунце кад се склања!
Врх засаплих њива и пролећних сања
Зрак тињаше дуго, да најзад утрне...
Ноћ у ходу спушта благо сенке црне,
А уз њих, кроз сумор, снатрење већ лута
Од тихих честара до врба крај пута.
Само у даљини, дуж видика цела,
Тмина не дотиче сетна стабла бела.
Тмуре се, без кретње, облаци над вртом
Што је проткан влагом и тишином кртом;
Нешто јаче светло из облака греје
Ливаду, језерце, оближње алеје,
Али у честару, где се грмље сагло,
Да цветове прве, нежне, скрије нагло -
Тамо је топли мрак...
1888.
Нема коментара:
Постави коментар