У тамна, тамнија поља, ко у морске ширине,
Пониру последњи зраци и, мрки, крају стреме.
Већ плове кроз простор степски, лагано, све ноћне тмине,
Трагом светлости неме.
Сад се једино, у ражи, дозивају текунице,
Или понегде зец мали, сав од нечујног скока,
Искрсне попут авети и, јурећи стрелимице,
Изгуби се за трен ока...
1887.
Нема коментара:
Постави коментар