Небо вечерње, откуд ти твоја туга?
Да није туга отуд што ми је земље жао,
Што се кроз маглу плави море без обала,
А сунчев зрак је тамо, иза видика, пао?
Небо вечерње, откуд ти сва лепота?
Да ниси лепо зато што је земља далеко,
Што с тугом светло залази, што већ гасне
На косом једру брода, опроштајно и меко,
Што тихо, тихо бруји талас вечерњи,
Да песма таласања успаванком опчини
Самотно срце и јадовите мисли
Насред морског простора, на огромној пучини?
1897.
Нема коментара:
Постави коментар