Крволоци опустошише острва.
Гванахани беше прво
у тој повесници мучеништва.
Синовима глине уништише
осмех, ишибаше им витак
стас јелена,
чак им не дадоше ни смрт да схвате.
Везиваху их и рањаваху,
спаљиваху и сагореваху,
уједаху и покопаваху.
И, кад време одигра игру,
под палмама,
зелен двор освану пуст.
Осташе само кости
правилно поређане
у облику крста, у највећу
славу Бога и људи.
(I)
Ка Веракрусу смртоносни вихор се устреми.
У Веракрусу искрцаше коње.
Бродови стизаху препуни ноктача
и риђих кастиљских брада...
Древна глад Европе, глад као реп
злокобне репатице, владаше бродом,
глад беше на њему, разуздана,
блудећа секира хладна, маћеха народа,
глад управљаше пловидбом,
надимаше једра:
"Само даље, јер ћу те појести, само даље,
да се не вратиш
мајци, брату, судији и попу,
инквизицији, паклу, куги.
Само што даље, што даље од вашију,
од феудалног бича, од тамница
и галија пуних измета"...
(III)
И одлазе, долазе, и стижу!
Срце моје, бродове посматрај!...
Већ стижу, већ галије стижу,
задржи их, реко, загати
обале прождируће,
потопи их таласањем
и пожуду им сатри...
Згоди их ватром јагуара
са стабла твојих стасалих
из семена твога, реко мајко,
насрни на њих мувама крвавим,
заслепи их изметом црним...
прождри им плућа
и усне твојим раковима.
Продреше у гору -
већ пљачкају, гризу, убијају.
Ох, Колумбија, брани вео
твоје скривене црвене шуме!...
И подигоше нож над жртвеником Ираке.
И зграбише поглавицу
и везују га: "Предај нам
драго камење древнога бога",
драго камење које цветаше
и блисташе заједно с росом
јутара Колумбије.
Сада муче владара.
Одрубише му главу и она ме
гледа очима које нико
склопити не може, очима благим
моје домовине зелене и голе.
И већ пале светилиште,
потом стижу коњи,
мачеви, муке,
и остају жаришта
и у пепелу очи
владара, очи несклопљене.
(XII)
Нема коментара:
Постави коментар