Кроз мутан сјај,
кроз камену ноћ, дај да уроним руку,
дај да у мени затрепти, као тица вековно засужњења,
старо срце свега заборављеног!
...Видим древна бића - слугу, спавача
на пољу, видим тело, безброј тела, човека,
безброј жена,
под црним иверјем, црне од кише и ноћи
као тешко камење статуа:
Јоване Клесару, сине освајача,
Јоване Зимоједу, сине зелене звезде,
Јоване Босоноги, унуче тиркиза,
роди се поново са мном, брате.
Роди се поново са мном, брате,
дај ми руку из дубоког
предела твог расутог бола...
Гледајте ме из дубине земље,
земљоделче, ткачу, ћутљиви пастиру...
Улијте у овај пехар новог живота
ваше старе јаде закопане.
Покажите ми вашу крв и бразду,
реците: "Овде ме казнише
јер накит не изглачах, или земља
не предаде на време драгуљ или зрно."
Покажите ми камен где падосте,
и крст на који вас разапеше...
Зборићу кроз ваша мртва уста...
Зборите мојим речима и крвљу.
(11, 12)
Нема коментара:
Постави коментар