Круг ока између пречага.
Капак треперава звер
весла навише,
поглед ослобађа.
Зеница, пливачица, без сна и мутна:
Небо, сиво попут срца, мора бити близу.
Косо, у гвозденом тобоцу,
дими се луч.
По смислу светлости
докучујеш душу.
(Да сам као ти. Да си као ја.
Зар нисмо стајали
под истим пасатом?
Ми смо странци.)
Камене плочице. По њима
једна уз другу, две
локве, сивкасте попут срца:
две грудве ћутања
у нашим устима.
Нема коментара:
Постави коментар