Крилата ноћ, издалека дошла и сад
заувек разапета
изнад креде и креча.
Кремен, у понор се котрља.
Снег. И друга још белина.
Невидљиво
што се чинило смеђе,
обојено мислима и дивље
заглушено ђикљањем речи.
Креч је и креда.
И кремен.
Снег. И друга још белина.
Ти, ти сам:
у туђе
полегао око, што све ово
обухвата погледом.
Нема коментара:
Постави коментар