Пешачећи дуго, сићушан сам био.
Бар тако се мени самоме учини.
А обрис планина у даљи се вио
И растао са мном, устремљен к висини.
Но горе, на врху, крај међе висинске,
Свој улазак тешки знао сам прерасти,
Те, усамљен, изнад висије пустињске
Слутим виших сила све патње и страсти.
Као тле подножја сад Земља приања,
Но она ће мене узнети, громадна,
Све до сасвим другог, новог постојања -
И душу ми грли радост изненадна.
Али ту је понор, и страх ме већ вреба,
Већ стиже, к далеком циљу путујући...
А није ли зато што ја, самујући,
Овде, на висини, видех лице неба?
1901.
Нема коментара:
Постави коментар