Иван Буњин

Влази, хладноћи фебруар је рад,

Али изнад врта, у миру дубоком,

Небо већ гледа земљу ведрим оком,

И тако читав свет постаје млад.

Ко у пролеће, снег је сада сав

Блед, танак. Он сузи, студени се сећа,

Дотиче се бара, жбуња и дрвећа

Одблесак неба, чаровито плав.

Само се диви, гледај, среће пун,

На обзорју целом красна стабла она.

Радосно ослушкуј: чућеш, крај балкона,

Звецкање зимовке - чим поседне жбун.

Није за мене у пејзажу чар,

Нити жудну душу мноштво боја зове,

Већ оно што светли кроз све боје ове:

Љубав и ведрог постојања дар.

1901.