Жељан је онај који бежи од своје мајке.
Опраштати се значи гајити росу да бисмо је спојили
са световношћу пљувачке.
Јачина жеље не искључује забрану плода.
Жељан бити значи престати гледати мајку.
То је одсутност збивања у дану који се продужује
а ноћ та одсутност зарива се у нас попут ножа.
У тој одсутности отвара се кула, у тој кули трепери
шупао пламен.
И тако се шири, и одсутност мајке је стишано море.
Али плашљивац не види нож који га пита,
бежимо од мајке, од обезбеђених врата.
Силажење у стару крв звучи празно.
Крв је хладна кад слази и кад се кружно разлива.
Мајка је хладна и довршена.
Ако је због смрти, двострука је тежином и не
ослобађа нас.
Кроз врата се не појављује наша напуштеност.
Већ на пропланку где мајка ходи али нас више не прати.
Вај ономе ко не иде ходом којим га мајка више не
прати, авај.
Није непознавање себе, познавање себе је помамно
као у њеним данима,
али пратити га било би изгарати двоје на једном
стаблу,
а она жели да гледа стабло као камен,
као камен са записом древних игара.
Жеља нам није убрати или утеловити кисео плод.
Жељан је плашљивац
а из сударања главом с нашим мајкама пада планета
насред стола
и, одакле бежимо ако не од наших мајки од којих
бежимо
које никад не желе поновити исту карту, исту ноћ
једнаких слабина необичних.
Нема коментара:
Постави коментар