понедељак, 23. октобар 2017.

ЧАС У КОЈЕМ СЕ БЛИЖИШ - Клара Силва

- Радуј се, твоја је свадба.
Сада ти дајем име
које ти никад неће бити одузето.

- Ах, не стављај га
на ломну жустрину мојих плећа.
Устајем са бригама дневним
и куд год ми ишле ноге,
потиру речи које ти изрече.

- Дођи, нећеш бити посрамљена.
Ставих између нас прозрачност моје смрти.
Штитим те анђелима.

- Волети тебе, значи себе изгубити,
и затећи празну чашу живота
у рукама;
 и бити сама, овде на земљи,  с твојим телом
под мојим непцима устрепталим.

- Пехар сам који ће ти жеђ утажити,
љубав сам од које сенком дрхтиш
у празнини соба,
кад ме избегаваш, тражећи
белу ломачу мојих корака.

- Што си ме изабрао,
пробудивши ме?
У дому већ све жене
познаваху твоје ране
и целиваху их стишано.

- Желим твоју душу нагу у сагрешењу,
пробуђену у борби с Анђелом.

- Причекај,
причекај мало;
сутра ћу можда бити с тобом,
кад цела ноћ чемерна мине.

- Сада, сада је час кад ти се ближим
и откривам ти тамну рану којом горим.