уторак, 24. октобар 2017.

СУСРЕТ У ПОЗНУ ЈЕСЕН - Јулијана Виндхагер

Вода, која никад не отиче
и време, које траје!
Високо над неверним крововима још
месец детињства

а између голих
грана у магли непромењено
старо лице, с борама
црнога присног огртача
полако се ближи.

Ако треба да се усуди
јучерашњица и данашњица, узми
све ове оловне године, труд и опасност,
и остави ми
мога почетка плашљиве покрете,
које си верно чувала,
непроменљива прилико!

Остави ми оскудан
поглед кроз прозор
у сиви квадрат дворишта
и остави ми бесконачне
игре пред твојим ногама,

стварније сад
од оног потоњег,
макар се дан и приклања -
остави ми лелујав мост
ка времену, које траје
над водом што никад не отиче.