Аветињско дете
зебући у кошуљи
иде у позни децембар
тешко од земљиног даха
што се пење између скорелог снега,
иде пред ноћ
кроз заспалу башту
са фењером.
Има налог
сваког да пробуди,
већ се помаља звезда
из облака.
У напуштеној кући
сав намештај је застрвен,
харфи у углу
покидале се струне.
Како да пробудиш оног
који је отишао?
Голи табани
преко саставака степеница,
одавно неоплевљени
чичкови стоје сад бели ко Млечни пут.
Нема коментара:
Постави коментар