Љупка сам и тужна кад љубим ватрено;
рука моја скоро до неба досеже
када душу другог душа моја стеже.
Но ичије мекше је паперје њено.
И не љуби руке као ја ниједна,
нити се толико шћућури кад снива,
нит иједно тако мало тело скрива
душу која је у већој мери нежна.
Ја мрем, осетим ли поглед очију
где, за тренут само, као тице живе
лепршају испод белих ми прстију.
За заносне речи знам и помирљиве;
и ћутати умем када месец сија
огроман и црвен изнад провалија.
Нема коментара:
Постави коментар