Јануарска реко, беше
река, сад си морски вал:
све што примаш жустро, враћаш
да ленчари у бескрај.
Пун спокоја вечности
у недрима зри ти дан:
и сат сваки ког испуниш,
враћа се к`о двострук сат.
Облаци ти брда чисте,
сунђери ведрине, чак
и паперје проређујеш
које носи олуј плах.
Зло не може накрај с тобом,
јер уз сваки укус слан,
медом ваздух твој одише,
а милоштом зорин зрак.
Земља се у води игра,
а с пољем се игра град,
и у широм отворено
вече улива се мрак.
Заједно са кућним шумом
сабие се чује глас,
а из жене и плодова
испарава иста сласт.
Ко упозна тебе, прожме
самоћом се твојом сав,
ког смириш у себи, нађе
за све друго заборав.
Нек пронађе немир душе
закон твој, кристала сјај,
нек сан лије узњихани
краљевске ти палме стас.
Јер, путнику налик, носим
у пртљагу завичај,
и без мапе пловидбене
јесам брода капетан.
И, реко, не желим, веће
провиђење сред мог зла,
да у време бродолома
лутам твојим жалом ја.
- Привину се рука челу,
желећ да му спокој да.
Не рука, то ветар беше,
ветар твој већ утишан.
Нема коментара:
Постави коментар