Жено,
ти која изиђе застрта бедом
да тражиш време загрљаја,
и на сваком прагу за одсутног питајући,
врати се себи, сенци својој коју
сенка штити.
Неприступачне постеље
у којима Бог мењаше своја сворења,
и у собама затвореним
жонглер љубави побеђене,
ножевима
зацртаваше лик смрти
баченим у олуј помаме;
ил откриваше тајно лице живота
измеђ пламних таласа
који се пењу до слепоочја;
сада
у студеној измаглици јутарњој,
човек без среће
пузећи к теби, к твојој ноћи,
- зиду твоје чулне сете -
тражи спас од урока.
И измеђ залудних амајлија,
призива свог анђела растуженог
поново настајућ из скривене ране
у кругу твојих руку.
Ти, која волећи, вољаше себе,
нагнута над сенком својом живећеш
у самоћи, тражећи себе.
Бејаше ту и светица сагоревајући саме себе
шкртих у својим плодовима.
Јер, у мрачној шуми тела
човек се среће, губећи тебе,
ти се губиш, тражећи га...
Нема коментара:
Постави коментар