Газећи по шљунку што хрска и шкрипуће,
Пређе косу башту, погледа цистерне
И седе на клупу... Тешки гребен верне
Јајле - иза њега и нове беле куће.
Ждрал стоји у жбуњу, кљуна спуштена тужно
И танушних ногу. Пати од спарине
Мркосура птица. "Гле, гле птичурине!
Јарослављ и Волгу хтела би? Није ружно!"
Осмејкује се он, а мисли већ о томе:
Износе га мртва, зраци сунца клизе,
Црне су под њима посивеле ризе;
Жут огањ, бела кућа на фону плавкастоме.
"Степеником креће дебели поп с кандилом,
Па хор иза попа... Ждрал се плаши хора,
Узвија се, кричи; он плесати мора
И лупати кљуном о тај ковчег, свом силом!"
Шкакљи у грудима... А прашина се вије
Са оближњег друма, најсувља и врућа.
Сад он скида цвикер и кашље из плућа...
"Јасно, сем водвиља - све саме тричарије".
1908.
Нема коментара:
Постави коментар