Светлуца и тече рој зелених муха.
Врх Мртвога мора - звездане маглине.
Ко мана је песак гледан из даљине.
Мутни жамор баје - допре ли до уха.
То је ропот жаба. Бескрајни се чине
Звуци који море... Ал` поноћ је глуха.
Не слуша их, можда, нико осим Духа -
По камењу пустом зов се к њему рине.
Брдо испосника - међ` звездама. Тиња
Кандило малено. Доле - млакост сиња
С аромом мимоза, преслатком и мрском.
Док бунцање жабље продире кроз јаву,
Грозница дремуца, забацивши главу,
Уз пламтење муха над шећерном трском.
14. август 1908.
Нема коментара:
Постави коментар