О, сањај, сањај! Оком злаћаним
Назиреш једва кроз маглени вео
На стаклу снег, а даље покров бео,
Тополе-метле и над њима дим.
Уздишући крај мене јадом свим,
Сањариш... Машта даје нам у део
Друкчијих поља чар и чемер цео
И сусрет с крајем увек жуђеним.
Ти сада видиш небо суре боје
И степу дивљу под леденим плашттом.
Завичај, ето, дозвао си маштом.
Он ми је туђ но сањам снове твоје.
Јер човек сам а судба каже: ваља
Да познаш бол векова и земаља.
4. август 1909.
Нема коментара:
Постави коментар