Очи боје мора, очи усхићене,
сањаримо због вас, очи замишљене!
Колико лепоте и чуда колико
вас видећ призивам, зовем душе смеле;
скупино острва далеких, о слико,
њишућ лепезама палми цветних грана,
самоћо створена за пољупце вреле,
зеленкаста гнезда за љубав саздана...
Замишљене очи, љубав на збор гнана!
Ево, ноћ се спушта и месец изгрева...
а видик раскриљен, спреман да их прима,
по рубу се златном ресом заодева;
поветарац смело пири, ни да трене,
дотичући вале, стварајућ по њима
дрхтавицу наглу миловане жене....
Заводничке очи драгане вољене!
Белина се чиста једра удаљава,
трепти на ветрићу, њише се над водом,
и већ у пространој ноћи ишчезава,
ноћи коју купа месечина жива;
и већ ишчезава, стопљена са сводом,
који ван граница мора се раскрива...
Сањалачке очи, због вас човек снива!
Бело једро блудећ, белино што блудиш,
какво ведро небо, и ноћ јасна, блага!
Понеси ме морем... Срце поћи жуди!
До росе далеке која златна сва је
на видику где ти нестаде већ трага,
где крај мору бива, а небо настаје...
Обећања пуне очи, нек чар траје!
Сањаримо због вас, очи замишљене,
очи к`о море зелене!
Нема коментара:
Постави коментар