Циметово стабло цвета
ту, баш према твојој кући:
цвет опао који вене
мре о теби сањајући.
Лишће што зелено видим
растурено већ свестрано,
тежи према теби жељно
миловањем твојим звано.
Авај, госпо, кад бих био
цимет стабло цветајуће
што слезастим цветом цвета
пред вратима твоје куће!
И можда би, вај, видела
како ноћу кад све спава,
цвет цимета тужан да је,
цвет што дух ми испуњава.
Нема коментара:
Постави коментар