Самотно,
с тугом напуштене земље
у тихој пометњи њених покојника,
тамни вихори
срушише круну твоје шуме
пламтећу.
Високо,
с оштрим изгледом хриди,
супротстављаш налету жучних плима
чврсте клице твог знања
безнадежног.
Уздрхтало,
киптиш помамним сликама
као земља пуна звезданог бљеска.
И подајеш се
похоти дана
као ведро небо над метежом попришта.
Плач јесени
над неимарством времена.
Тице селице
већ пут предосећају
према твојим очним капцима каменим.
И већ повијено тело бледи,
фреска древних пастирских чари.
Али мисао твоја
огољена као море
не спава у ноћи земаљској.
Нема коментара:
Постави коментар