Смејем се,
смешим
на старе песнике
и обожавам цело
досадашње песништво...
али,
смешим се.
Песници увек зборе "ја",
на сваком кораку
догађа им се нешто,
то је увек "ја",
улицама
једино они иду,
или њихова драга,
нико други.
Не пролазе рибари,
ни књижари,
не пролазе зидари,
нико не пада
са скеле,
нико не пати,
нико не воли,
једино јадни мој брат,
песник...
Пење се и слази,
а земљу не дотиче,
или се каткад
осећа најдубљим
и мрачним,
толико великим
да не стаје у самог себе,
заплиће се и расплиће
проглашава се уклетим,
носи с великом муком,
крст
таме,
мисли да је различит
од осталих...
Нисам надмоћнији
од мога брата,
али се смешим,
јер идем улицама,
и једино мене нема,
протиче живот,
као све реке,
једини ја сам
невидљив,
нема тајанствених
сенки, ни магли...
Живот је скриња
пуна песама,
отвара се,
узлеће, слеће,
јато тица,
желећи да ми каже нешто,
почивајућ ми на рамену.
Живот је борба,
као река тече,
а људи желе
да ми кажу,
да ти кажу
зашто се боре,
ако умиру,
зашто умиру,
и пролазим и немам
времена за толике
животе,
желим да сви живе
у мом животу,
да певају у мојој песми.
Ја нисам важан,
времена немам
за личне ствари...
Хитати треба:
нико не може
проћи без мог знања,
куда иде, шта му се
збило.
Не могу
живети без живота,
без човека бити човек,
и трчим, гледам, слушам,
и певам.
Звезде немају
ничег заједничког са мном,
самоћа није
цветна ни плодоносна.
Дајте ми за мој живот
све животе,
дајте ми сав бол
целога света,
преобразићу га
у наду.
Дајте ми све радости,
чак и најскривеније,
јер, ако не би било тако,
како ћемо их знати?
Треба да их опевам,
дајте ми борбу
свакидашњу,
јер она је моја песма,
и тако ћемо скупа ићи,
раме уз раме,
сви људи,
здружени мојом песмом,
песмом невидљива човека
што са свим људима пева.
Нема коментара:
Постави коментар