Устрептим ја пред твојим немим ликом,
Препуним строге, моћне мисли. Старче,
Са древном једноставношћу изваја
Уметник твоје црте. Бесконачно
Удаљено је доба твога живљења;
Нама ти дани као мит се чине.
Страшан си зато што су они древни...
И страшан си због тога што, невидљив
Двадесет пет столећа човечанству,
Невидљиво присуствујеш и сада,
Јер је пред твојом легендарном славом
Немоћно Време. - Коб је неумитна,
Све бива предодређено на свету
Судбином самом, и нека су срећни
Сви они што износе њену свемоћ,
А зар извргла није забораву
Чак дела над свим делима... Но ти
Пред Адрастејом погнуо си главу
Сурових црта с таквом величином,
С таквим безмерним моћима духовним
Какве приличе само боговима
И смртнику што први се усуди
Да слави дух и одважност смртника!
1903-1905
Нема коментара:
Постави коментар