ВЕЧЕ - Иван Буњин

Помињемо срећу тек у сећањима.

Но срећа је свугде. Можда је, штавише,

Крај шупе, у врту кад га јесен прима,

У ваздуху чистом што се лако њише.

Облацима белим увек места има

У понорном небу - ево, блесак слише.

Посматрам их... Срећа није дата свима:

Ако знаш и видиш, то се теби пише.

Прозор је отворен. А птица малена.

Ту седе, писнувши. За секунд одвојих.

Поглед, већ уморан, од свезака својих.

Сад је небо пусто. Час вечерњих сена...

Гумно, вршалица, њен тутањ под тамом...

Видим, чујем, срећан. Све - у мени самом.

14. август 1909.