Песништво је тајна која у реч неће...
Чине ме немирним нагиб мрког брда,
Шкриљаста долина, тор овчијег крда,
Све пастирске ватре, горки дим што слеће!
Уз немире чудне, радост моја где ће?
"Да се вратиш!" - то је захтев срца тврда...
Запахну ме драги мирис дима с брда,
Те минем онамо, киван и без среће.
Поезија није то што суду света
Изгледа поетски, већ наслеђе моје.
Ако је обилно, више сам поета.
И води ме тамна слутња свему што је
Чукундеда мој знао давно, као дете:
- Нема разних душа, ни година, свете!
12. фебруар 1916.
Нема коментара:
Постави коментар