Већ гасне зимски дан. На душу ми полако
Силази мир са тмином - да одразе брише,
Да у огледалу не живе они више...
И смрт ће доћи тако; ваљда ће баш тако.
Цигаре моје врх, кроз мрак што све прожима,
Светли и пламти, као драгуљ огњевити.
А када се угаси, ни траг се неће вити
Од миомирисног и лаког њеног дима...
Али ко тамо свира? Чији прсти лепи
Са јарким прстењем дуж тих дирки прелећу?
Тек сад сам осетио и тугу и срећу,
Да ми душа од смртне таме не стрепи.
10. фебруар 1916.
Нема коментара:
Постави коментар