Морнари негдашњи, чим се у сну отисну,
Гледају простор свој, ту слику плаву, присну,
Сплет бродске ужади... И верују морнари:
Зову их мора сва, док тужна ноћ крстари...
А тако сећања и мене прате зовом -
Да лутам поново, да кренем к нечем новом,
Да нове пределе и мора тражим само,
Но ја бих бацио тек онда ленгер тамо
Кад бих сагледао најдражу Атлантиду...
Увек ће драги кеј измаћи моме виду.
Знам, ипак, да и ја, уочи смрти своје,
У сну ћу видети амбисе плаве боје,
Преплети ужади, гибање океана -
И тако, доћи ћу на позив Капетана!
8. јул 1911.
Нема коментара:
Постави коментар