Кромпиру,
брадат ниси,
Шпанац ниси:
мрк си
као пут наша,
Американци смо,
кромпиру,
урођеници.
Силан
и мио ти си,
чиста мекота најчистија,
бела ружа
покопана.
Цветаш тамо
у земљи,
на твојој кишној
груди,
по влажним острвима
Чилеа бурног,
Чилеа приморског,
између смарагда који зрачи
зеленим сјајем
по јужном океану.
Кромпиру,
ствари
слатка,
бадему
земље!
Мајка
у родном крају
немаше
мртве метале,
тамо, у мрачној
острвској питомини,
не припремаше
бакар и вулкане
подземне,
ни немилосрдно плавило
мангана,
већ руком поређа,
као у гнездо,
у најподеснију влагу,
громуљице твоје.
А када
гром
црног
рата,
Шпанија
инквизиторска,
црна као надгробни орао,
потражи сирово злато
у жаркој
утроби
арауканској,
њени грамзиви
нокти
сатрвени бише,
њене војсковође
мртве,
али кад се вратише
стењу Кастиље,
јадне војсковође потучене,
донеше у окрвављеној шаци
не златни пехар,
већ кромпир
Чилеа приморског.
Уважен ти си,
као рука
која земљу обделава,
породичан си
као кокош,
чврст као сир
који земља ствара
у вимену
хранитељском,
непријатељ глади.
Сви народи
затрпаше заставу твоју,
победоносну,
и одмах свуда,
у хладном или топлом
крају,
твој цвет
процвета
безимен,
најављујући густ
и питом
пород корења твога.
Свеопшта сласти,
не надаш се
песми мојој,
јер глува си,
слепа
и закопана.
Једва се
чујеш у пакалу
врелог уља,
ил певаш
у прчварницама
лучким,
уз пратњу гитара,
ћутљиво
брашно ноћи
подземне,
благо
народа свих
неисцрпно.
Нема коментара:
Постави коментар