На дну мора
разговарају се
утопљеници.
Толико су задубљени, задубљени,
да не осећају одећу водом натопљену.
Не морају ни плакати,
јер је море саме сузе.
Ништа друго до сузе.
Вода је дијамант у њиним очима укоченим.
А одасвуда чаробно светли.
Нису ни жедни, ни гладни.
Слободне су, занавек, њихове усне,
без речи, без осмејака,
чак се не сећајући ни свог имена.
Ах, све је слободно сада
кад се не збори и не плаче.
Али, ручице деце
мичу се под тежином воде,
јер су лагане, из лимба
течнога лимба патњи.
Мајке сањају
да можда њихова деца
желе убрати окреке зелене
да им деца пате
због залудних нада,
без суза и без речи...
И то квари радост
у рају утопљеника.
Нема коментара:
Постави коментар