ИЗЈАВА ЉУБАВИ У РАТНО ДОБА - Сесилија Мејрелес

Госпођо, волећу вас у ложници од свиле,

усред мрамора светлог и витких струкова ружа,

и певаћу вам тихе песме

са месечином и баркама над водом звучном.

(У мојој земљи, госпођо, људи

сада су на бојном пољу.)

Пре него вам погледам очи, запалићу свеће

које трепавице и дијамнате мекшим чине.

Ваши бисери клизнуће између прстију мојих

- а кроз душу ми песак ових тренутака јасних.

(У мојој земљи, госпођо, људи

почињу патити у овом трену.)

Бићемо толико сами између завеса тешких,

наша дубока огледала биће толико озбиљна,

да ће ми тећи спокојне сузе

по кристалним брежуљцима ваших ногу.

(У мојој земљи, госпођо, људи

умиру сада.)

Ви сте мој чемпрес, прозор, стуб

и статуа пузавицом овијена;

тица којој Римљанин поставља пресудно питање

и цвет који расте у руци пролећа васкрслога.

(У мојој земљи, госпођо, људи

труну на пољима у овом трену.)