У шуми ремети ћутњу тихи, тајанствени бруј,
Невидљива Јесен шумама лута и пева...
Већ нагло краћају дани... Уз ромор борова, чуј,
Поново лебди песма којом се јад разлева.
"Ковитлај се хитро, ветре, јури с лишћем у круг,
Нека оно затрпа све стазе к минуломе!
Наде, сетни снови, љубав - то је старих речи руг,
А новог цвата нема, вај, лишћу увеломе!
Борје невесело бруји, све бржи је лишћа лет...
Но кроз ту јадиковку, кроз пој њен безнадежан,
Продире, чини се, жалба - као тихе туге свет,
Као прекор негдашњем пролећу, благ и нежан.
Још дуго куцнути неће зиме-ћутљивице час...
Поновосе немиру моја душа приклања,
У тузи тражи насладу, у тузи лепо сања,
Не чује разума глас.
1898.
Нема коментара:
Постави коментар