недеља, 22. октобар 2017.

ЉУДИ - Пабло Неруда

Као посуда глинена беше
племе минерално, човек,
саздан од ваздуха и стења,
чист као крчаг звонак.

...Иђаше житељ острвљанин,
плетући гране и венце
од сумпорастих пужића,
и дувајући у морску шкољку
на жалу пене.

Као блистави фазани
силажаху свештеници
с ацтечких светилишта.
Степенице троугласте
ношаху безбројне
муње одежда.
А висина пирамида,
камен по камен, смртна мука и небо,
у владарскоме склопу
чуваше као језгро
жртвовано људско срце...

Југ беше златан страх.
Високе тишине
Макћу Пикћуа, на дверима неба,
беху пуне кандила и песама,
човек беше срушио станиште
крупних висинских тица,
и у новоме царству, међ врховима,
ратар дотаче сетву
прстима које снег озледи...

Клијаше по заравнима
кукуруз брдски,
а по вулканским стазама
иђаху богови и зделе.
Одисаше земљорадњом
краљевство јестива,
и простираше се по крововима
плашт од окруњеног сунца.

Питомо племе, кћери планине,
племе кула и тиркиза,
склопи ми сада очи,
пре но што одемо до мора сињег,
одакле јади стижу.