ЉУДИ - Пабло Неруда

Као посуда глинена беше

племе минерално, човек,

саздан од ваздуха и стења,

чист као крчаг звонак.

...Иђаше житељ острвљанин,

плетући гране и венце

од сумпорастих пужића,

и дувајући у морску шкољку

на жалу пене.

Као блистави фазани

силажаху свештеници

с ацтечких светилишта.

Степенице троугласте

ношаху безбројне

муње одежда.

А висина пирамида,

камен по камен, смртна мука и небо,

у владарскоме склопу

чуваше као језгро

жртвовано људско срце...

Југ беше златан страх.

Високе тишине

Макћу Пикћуа, на дверима неба,

беху пуне кандила и песама,

човек беше срушио станиште

крупних висинских тица,

и у новоме царству, међ врховима,

ратар дотаче сетву

прстима које снег озледи...

Клијаше по заравнима

кукуруз брдски,

а по вулканским стазама

иђаху богови и зделе.

Одисаше земљорадњом

краљевство јестива,

и простираше се по крововима

плашт од окруњеног сунца.

Питомо племе, кћери планине,

племе кула и тиркиза,

склопи ми сада очи,

пре но што одемо до мора сињег,

одакле јади стижу.