недеља, 22. октобар 2017.

ИЗ "ОПШТЕ ПЕСМЕ" - Пабло Неруда

I ЗЕМАЉСКА СВЕТИЉКА

РАСТИЊЕ

На земљи без имена и без броја
слеташе ветар из других предела,
доносаше киша небеска влакна,
а бог, с олтара натопљених,
обнављаше цвеће и животе.

У плдоности расло је време.

...првобитно стабло махагонија
са круне капљаше крвљу,
а на четинарскоме југу
дрво-грм, црвено дрво,
бодљикаво дрво, дрво-мајка,
сеиб циметасти, каучуково дрво,
беху опсег земљски, шум,
земно битисање.

...дивљи дуван дизаше
свој ружичњак нестварног изгледа,
као копље крунисано пламом,
израсте кукуруз, стас његов
расу се, па опет ниче,
расеја брашно и остави
покојнике под корењем,
а потом, из колевке посматраше
раст биљних богова...

...под свежим јатима звезда,
краљ травни, огромни омбу спутаваше
неспутан ветар, лет шуман,
и надвисујући пампу, покораваше је
влакнима узди и корења.

Стиднице зелена, Америко,
преријо сетвена, крчмо дубока,
грана попут острва наста,
лист доби облик мача,
цвет беше муња и медуза,
грозд заобли суштину своју
а корен у таму сиђе.