CARAS RIMAS - Арно Данијел

Драгоцене риме

Преко горе лишћа жути вео
пада, вихор дува преко спруда,
птице ћуте саме сред грмова
и чемеран сјај пада на гај;
жељно поја моје срце пева
да сви људи чују моје хвале
њој што мене баци сред понора.

Једне зоре њу сам самац срео,
тада схватих сву лепоту чуда;
лице! у те гледах препун снова,
неизмеран бај видех и рај;
пун спокоја чекам да та дјева
сад просуди ширећ усне мале
да рад њене жеље мрет се мора.

Гле, Аморе! Зар нисам твој цео?
Мада пун сам очајања худа
злице љуте спремају зла нова;
ја сам веран знај љубавник тај,
душа моја њен пољубац снева
да ми груди где осећам вале
распаљене смири од свих мора.

Кад у дворе прими мој дар врео
млада госпа схватиће да свуда
клице круте трпи душа ова,
да безмеран вај слутим и крај
рад ње која сласт може да слева;
стог сни луди у мени се пале
свег ме плене ал` радост је спора.

Дивни створе ком сам хвале плео,
нада моја празна је и луда?
Нице скуте љубим вам изнова,
ругом теран ај! кроз туђи крај.
Сред тог боја мене верност згрева,
дух вас жуди к`о други што хвале
усред сене Христа, бижјег створа.

АРНО ЖОНГЛЕРУ

Крени горе с песмом мојом смео,
па да краљу певаш с пуно труда!
Тмице путе крију од лопова,
ал` ти смеран дај песму запевај!
Нека твоја нога не оклева!
Срећан буди! И мене су знале
многе жене ал` поп сам одскора.

ЖОНГЛЕР АРНОУ

Испод хвоја, Арно, сваког днева
мој дух блуди кроз те устрептале
успомене све до њених двора.