ПЕСМА - Госпа Кастелоза

Не бих, да певам, желети смела
јер невесела
и плачна сам од љубави
кад се заустави
у мени к`о сред свог стана;
стог немилост прека
мене и моје срце чека;
не нађем ли том лека
остаћу разочарана.

Ах! мој мили, ваш бих поглед хтела
да патња врела
бол још већи не направи,
јер драгани ће прави
вас држат за грубијана;
рад вас радост је далека,
а  као сенка нека
пратим вас, не срца мека,
већ одана, свакога дана.

Срцем сам вама припала цела
и без злих дела
мада горка је та сласт,
ал` за мене је част
та љубав у срцу здана;
ал` мислићу с пуно плама
о свим вашим врлинама,
знам да припада вама
дама од рода знана.

Вас тек слушам, откад сам вас срела,
и погнута чела,
мили, подносим вашу власт;
зар мој ће јад раст
без вести од ваших страна:
иако вас чекам сама,
мили! врните се намах,
да та радост што се слама
бес не постане и рана!

Песмом рекла бих вам кад бих смела
рукавица да је бела
ваша још код мене, ах!
Ал` нагнао ме страх
да вам вратим је, да дана
буде тој што држи вас,
мили, стог је у тај час
послах, јер ми неки глас
каже - да сам без драгана!

Знам, на своју штету раде одвећ
витезови молећ
даме више но њих оне
што им нису склоне
те су попут сиротана;
а кад дама би да воли
некад, тад треба да моли
витеза, што од свих бољи
мора бити, и без мана.

Дамо Најбоља, ја волет
увек оног ћу опет
што, врлинама свим прожет,
срца одвећ је лагана!

Лепо Име, као врпца
чиста, моја љубав зрца
око мога верног срца
у коме сам постојана.